Istina

Potopljen u kapi istine
Moja svrha gubi smisao.
Jak ali ogoljen, čekam sunce
da pipne prste i ruke, kao krošnju oraha
u proleće što je olistao.

Moja pitanja su teška ali
su teži odgovori. Kao kamen.
Dok tražim ih u sebi, san i java se kose,
grome, stvori varnicu
da vidim istinu. Plamen.

Vrela je vatra sopstvenog smisla
koja peče sva i boli.
Čoveče u meni daj mi snage
da bol prigrlim i osetim ceo
dok vreo u njemu gorim.

Ne daj mi da stanem.
Ne dozvoli da okrenem glavu.
Viči na mene ako vidiš da odustajem,
jer ne smem, izdajem tebe,
a ti si ja i jesi u pravu!

Jedino me je istina bolela
onda, kada njene odgovore spoznam sam.
Bol urezuje reči u srce
gde stoje ko u kamenu
pored puta, ali ne blede kad svane dan.

Na prestolu prosjaka

Probudilo ga je krckanje oraha.

Držala ih je u ruci i snažnim stiskom lomila jedan orah o drugi. Pažljivo je birala plod među krhotinama ljuske i s osmehom je gledala u Miloša.

''Hoćeš?'', pitala je nezainteresovano, ali se i dalje smešila.

Bunovan od sna iz kog se naprasno probudio, zbunjen i u neverici, Miloš je odgovor zadržao za sebe. Jutarnje sunce je nežno padalo preko leve strane Marinog lica i činilo je lepšom nego ikada. Zavesa iza Marinih leđa se bešumno njihala u ritmu vetra.

''Kako si ušla? Odakle ti ključ? Koliko dugo već sediš tu? I, odakle ti ti orasi?'' , Mara se i dalje smešila. Miloš već postade nestrpljiv. Nije voleo kada su ljudi tajnoviti i služe se pauzama u razgovoru kako bi njihov odgovor, po pravilu glup, dobijao na značaju. Nervozno je strgo sa sebe pokrivač i seo na ivicu kreveta. Tada mu sve postade jasno. Prazna boca viskija, puna piksla i nekoliko zgužvanih kutija cigareta su bile na podu. Uronio je lice u dlanove i duboko udahnuo nadajući se da je sve ovo san koji ga prati i budnog. Da, pio sam sinoć, pušio, svirao gitaru i slušao muziku. Vrata su bila zaključana, kako je uspela da uđe?! Podigao je pogled. Mara je i dalje sedela u fotelji pored gramofona i rukama skupljala kosu u rep. Više se nije smešila ali joj je glas i dalje bio nežan, pun saosećanja, pitak kao najlepši ton na gitari.

''Ostao si isti. Nisam ti verovala kad si mi govorio kako se ljudi poput tebe ne menjaju, a ako se to desi, onda je promena potpuna. Bila sam glupa. Izgleda te nisam poznavala. Ovako, ušla sam kroz vrata koja su bila otključana jer ključ i dalje zaboravljaš sa spoljne strane. Ovde sam manje od sata, a orahe sam ukrala u bakalnici ispred tvoje zgrade.'' Nasmejala se kratko i dlanom polomila još dva oraha.
''Zašto si došla?''

''Pa da te vidim, naravno, da porazgovaramo...''

''O čemu mi možemo da pričamo, a da to već nismo rekli?''

''O tebi, Miloše. Pričali smo o svemu, samo ne o tebi. O tebi nismo ništa rekli.''

Miloš ustade, navuče šorts i ne mareći za pikslu koju je prevrnuo nogom, sede u fotelju pored Marine. Pripali opušak koji je našao na stolu i drsko odgovori.

''Pa nećemo ni sada.''

 Mara se grohotom nasmejala. Očekivala je takav odgovor. Drskost i ironija su deo Miloša, nešto što se nikada neće promeniti. Volela je to kod njega iako je nebrojano puta to bilo uzrok njihovih svađa i nerazumevanja. Ustade iz fotelje i poče da šeta kroz Miloševu sobu. Knjige su i dalje stajale na polici iznad gramofona. Ista je kakvu je i pamtila, bez novih naslova. Prašnjava. Jedna knjga je, međutim, bila čista. Shvatila je da je Miloš i dalje redovno čita.

''I dalje čitaš Jesenjina? Sećam se koliko si uživao i njegovim stihovima i nalazio sličnosti među vama. Još uvek misliš da ćeš završiti tragično kao i on?

''Život je u svojoj suštini tragičan. Jesenjin je samo jasan primer te tragičnosti. Kao i Miljković. Verovatno se sećaš da je i nama presudila Reč, kao i njima dvojici? Ili si, ušuškana  u svom egu, to zaboravila?''

Prostrelila ga je ledenim pogledom. Miloš oseti blagi trijumf. Grč osmeha uhvati mu uglove usana. Mara kao da nije videla osmeh na Miloševom licu i nastavi da razgleda sobu. Prašnjava je, gomila olovaka zgurana u staroj šolji, lampa koju je volela nije radila. Pregorela je ko zna kada, prašnjava i crna. Stomak joj se zgrči. Na gramofonu je stajala, njoj poznata ploča. Miloševa omiljena. Pink Flojd, ''The Wall''. Prvog dana kada su se upoznali, Miloš je delovao odsutno, povučeno, kao da se brani od nečega.

''Pink Flojd?''

''Pink Flojd.''

''Zašto si takav? Uvek spreman na svađu, podignutog garda i ustiju prepunih otrova? Zar se još uvek nisi umorio tog nipodaštavanja svega, večite skepse, pun nepoverenja i mržnje?''

''Pa, shvatio sam Maro, da su to jedina osećanja koja traju. Koja čoveka čine živim bićem u svakom smislu. Ta osećanja su večna. Ljubav, saosećanje, empatija, sve to traje kratko u odnosu na ljudski život. Ti to odlično znaš, zar ne? Zbog šake dolara si zaboravila na svoj život ovde, porodicu, prijatelje, mene. Živiš u čauri svog ega, gluva i slepa na svaki dodir i reč, osmeh, pogled. Ali si zato prepuna mudrosti i saveta, velikih reči koje prazno odzvanjaju. Reči na kojima je više prašine i paučine nego li na svim knjigama koje si gledala malopre. Tvoja reč je mrtva, isto kao i delo. Klela si se na večnost a okrenula glavu prvom prilikom. Otišla si za svojim snovima ili kako ih već nazivaš. Praznim idealima koje puniš novcem i sebe nazivaš živim bićem sposobnim na ljubav i vernost. Jedina ljubav koju osećaš, je ljubav prema samoj sebi...''

Nije stigao da završi misao, kad ga preseče Marin urlik.

''Žašto ti misliš da si bolji od drugih?! Šta tebe čini toliko velikim čovekom kakvim se predstavljaš? Ko si ti? Šta si ti? Živiš u ovom brlogu, piješ i verovatno se i dalje drogiraš kao i ranije. U svom svetu muzike, knjiga i alkohola dok život prolazi pored tebe, svet se razvija. Vremena se menjaju Miloše, i to munjevitom brzinom. Život prolazi pored tebe dok mu se ti rugaš sakriven iza svog Zida, pljuješ po njemu i mrziš ga. Svaku tvoju misao oblikuje ironija, svaki tvoj postupak samoživost i bezosećajnost. Ti si obična ljuštura i zato nemoj meni da govoriš o tome kako sam prazna, učaurena u egu ili šta već izmišljaš kako bi vređao ljude!''

Miloš je mirno slušao i ćutao. Mara ga je još nekoliko trenutaka probadala  pogledom i duboko disala. Znao je da ako joj odgovori sada, svađa će otići na viši nivo. Taj nivo je podrazumevao lupanje, treskanje, viku. Mara je bila u pravu, Miloš je u svemu video rupe i tamnu stranu. Znao je da greši, da to nije jedini pogled na stvari, ali pesimizam je nešto duboko ukorenjeno u Milošu. Nešto što ga prati na svakom koraku još od srednjoškolskih dana. Nije mario za tuđe mišljenje i neslaganje, jednostavno ljudi nisu isti. Baš zbog te različitosti, sebi nije davao za pravo da se meša u tuđe odluke, stavove, htenja. Davno je naučio da su ljudi sebični, gladni uspeha do kog dolaze ne pitajući za cenu, sujetni i krvoločni u svojoj borbi. Ne razlikujemo se od životinja čak ni razumom kojim smo nagrađeni, razumom kog se sećamo samo kada moramo sebe da opravdamo. Da smislimo izgovor za svoje delo koje je nekog povredilo, ubilo. Čak i među nama, razumnim životinjama, vlada zakon jačeg, ali uz samo jednu razliku od suštinskog značaja: čovek za svoje delo ima razumsko opravdanje. Ne razumno, već razumsko. Ustoličeno normama i nasleđem od više hiljada godina čovekovog postojanja. Samo su se prilike promenile, nekada je čovek ubijao kamenom, mačem, toljagom, dok danas to čini u odelu, lepom rečju, obrijanog lica ukrašenog osmehom.

Mara je otišla s osmehom, radosna, puna vere u život, ljude, u bolji dan. Uprkos osmehu koji nosi ponosno, kao titulu, radost je kopnila s Marinog lica. Miloš je to umeo da vidi. Pokreti su joj prazni, mehanički, smeši se jer zna da je u određenom trenutku osmeh oružje koje razoružava, ali njen smeh nije iskren. Postao je refleks, navika, nešto što je izdvaja iz močvare sumornih i ozbiljnih lica. To je ljutilo Miloša. Pamtio je Marinu vedrinu i duh kojim je zračila, lica koja se kradomice osvrću za njom i njegovu skrivenu, ponosnu, misao: ona je moja! Patio je za tim vremenom.

''Nemam nameru da vređam'' , započe Miloš pomirljivo, ''samo želim da ti kažem da put koji si izabrala, nije tvoj. Ti si mnogo više od banalne jurnjave za novcem.''

''Ja sam ono šta sam izabrala. Čoveka ne čine želje i ideali adolescenta.'' , hladno odbrusi Mara. ''Ja više nisam ono što sam bila nekada. Upoznala sam život.''

''Naličije života..'' , promrlja Miloš.

''Nazovi to kako hoćeš. Živiš među šakalima Miloše, moraš da se boriš. Davno je prošlo vreme kada se reč umetnika cenila. Danas je umetnik dvorska luda, Don Kihot. Oslobodi se toga, Miloše. Razbij Zid iza koga se kriješ. Ubiće te to.'' , u dahu reče Mara.

''Čovek ne može da izabere šta će da ga ubije, ali svakako bira šta neće da ga ubije. Jesenjina nije ubila Reč, naprotiv, Reć ga je učinila večnim. Mene neće ubiti život koji živim, ubiće me život koji prezirem, život u koji ne želim da se uklopim. Od kog bežim. Ubiće me površne istine kojih se gnušam i ljudi kojima su one putokazi. Svet koji se munjevito razvija je džak pun laži, razvrata, kriminala. Ne želim da budem deo tog šljama. Neka me ubije alkohol, umreću s osmehom.''

Mari zadrhta brada, a oči kao da se napuniše suzama. Shvatila je šta ih je delilo oduvek. Najzad je videla razlike, jasno obojene, bacajući senku na sve ostalo što ju je vuklo Milošu. Obuze je slabost, razočarenje.. Dakle, ovako umire nada? Iznenada, neočekivano i uvek nas dočeka nespremne, u raskoraku. Čemu se nadala, šta je čekala? Kako je dopustila sebi da poveruje u tu laž koju je sama stvorila i ubedila samu sebe da u svom gustom rasporedu obaveza ima mesta za Miloša? Da poveruje u to da će Miloš nekom, njoj neobjašnjivom silom, probiti Zid njenih osećanja i njihove prošlosti? O bože, kako je samo naivna ispala.

Miloš preseče Marine misli.

''Ljudi se danas kreću po vertikali. Ka uspehu, na gore, ili ka realnosti i bedi, na dole. Mali je broj onih koji odbijaju takvu kretnju, koji svoj uspeh procenjuju širinom svojih misli, uočavanjem faličnosti društva ili pojedinca. Faličnosti moje Mare i ove u koju sada gledam.''

Mara jauknu i nepogledavši Miloša istrča iz stana. On ustade, priđe prozoru i pogleda ka ulici, pa onda ka nebu. Sunce je već bilo visoko. Sede nazad u fotelju i prvi put nakon pet godina, koliko je prošlo od Marinog odlaska, tiho zaplaka.

Nejasan svet

I

Ti ne shvataš korake,
ali zato shvataš let.
Razumeš trenutke,
ali ti je nejasan svet.

Ko su ljudi, pitaš se
dok čekaš neke nove ruke,
da miluju ti obraz
i odvedu te iz buke.

Nemoj reći nikom ništa,
otrgni se praznom hodu.
Oboji usne, pusti kosu
i trči u slobodu!

II

Oboji ivičnjake dok trčiš
raširenih ruku,
zagrli vazduh i vetar i sve
što je na tvom putu.

Ukradi tek procvetalu lipu
i žutu svetlost lampe.
Ostavi otisak dlana
na staklu prljavog automobila
i trči.

U trku, baci novac nesrećnom prosjaku.
Nasmejaće se raznizanim osmehom
i cigaretom u zubima.
I kupiće vodku.
Napiće se i slaviće tvoju dobrotu.

Strgni šal sa vrata
i podigni ga iznad glave.
Dok ga vetar vijori kao zastavu,
ti shvataš da tvoje su tuge - male.
I zato trči!

Rukama podigni lišće,
nogama prašinu,
dahom napravi maglu - i trči!
Kada se slegne prašina i magla izgubi,
ljudi će biti drugi.

III

Zagrli sećanje i sa imenom zaspi
na vetru ili kiši, u toploj sobi.
Osmeh svome snu, neštedeći, naspi
da greje ti dlan, kožu i oči.

IV

Ti ne shvataš korake,
ali zato shvataš let.
Razumeš trenutke,
ali ti je nejasan svet.

Vreme, sloboda, umetnost

Da li je vreme prostor pa nam smeta svojim granicama, te se u njemu skrivamo od njega? Ili bežimo?
Mi smo zatvorenici sopstvenih navika.
Slobodu ne poznajemo. Za nju smo samo čuli i stvorili ideal. Težnju. Gledamo pticu. Gledamo ribu. Njima vreme ne postoji. Nebo, reka, more i čovek.
Čovek - u dvorištu svog razuma, u dvorištu omeđenom zidovima i zatvorenim kapijama tako i shvata svoju svrhu i mogućnost.
Riba i ptica nemaju razum. Zato su i slobodne. Čovek je shvatanjem slobode sebi oduzeo slobodu. Postao tamničar i dželat sam sebi.

Ali je zato stvorio umetnost kojom preskače zid, postaje ptica ili riba i ubija svog tamničara.
Ubija sebe i postaje besmrtan.

Laž

Je l' osećaj laže
ili možda trenutak?
Onako je kako srce kaže.
Čovek ne živi k'o lutak.

Ako laže sunce
ili obmanjuje vetar,
ne laže dodir
i pogled setan.

Ptica ne vara kad leti,
njena ljubav je nebo.
Sloboda za koju ću živeti
dok ne pokrije me belo.

Priča o čoveku koji gubi ono što nema

U poslednjoj čaši špricera je uvek video prolaznost. Zvuči smešno ljudima koji ga nisu poznavali, ali zaista je tako. Verujte meni, poznavao sam ga dobro. Pred poslednji gutljaj bi mu se lice uvek smračilo,  dobilo sivu nijansu, guste obrve bi se skupile u jednu. Cigareta bi mi gorela prste, a donja usna bi mu se spustila, činilo mi se do brade. Izgledao je groteskno.  Bio je dobar čovek. Obrazovan i inteligentan, ali se sve to u putu izgubilo. Tek u naznakama sam primećivao njegovu oštroumnost i sposobnost da se izvuče iz svake, pa i, naizgled, bezizlazne, situacije. Kažem ’’bio je’’, jer ima godinu dana, možda i više, kako o njemu nisam ništa čuo. Neki kažu da je umro, neki da je otišao u drugi grad, a neki čak tvrde, u šta ja želim da verujem, da je prestao da pije, našao neku ženu i da ga je ona dovela u red.

Neću da vam kažem njegovo ime. Neki ljudi su veća inspiracija kad ostanu anonimni.
U naš kraj je došao neopažen. Jednog jutra sam video čoveka, koji je,  na obližnjem kiosku, navaljen, pušio cigaretu. U farmerkama, teksas košulji i crnom prsluku. Sutradan sam ga sreo u marketu i na kasi smo zajedno stajali. Onda smo počeli da se srećemo u kafiću, kafani, na keju, ulici i malo po malo, počeli smo da pozdravljamo jedan drugog. Nije prošlo mnogo vremena kad smo se prvi put napili. Sećam se te večeri kao da se desila juče.

Sedeo je sam i ispijao bokal belog. Video me je i klimnuo glavom ka stolici. To je bio poziv da sedim s njim.
Sećam se, pravim malu digresiju, da je novu turu naručivao samo kada bi i poslednji gutljaj popio. Njegov mali ritual koji mu je bio metafora za, pomenuo mi je jednom, smrt i rađanje.
Sedeli smo, pušili, ćutali. On je pio. Kada je došlo vreme za novu turu, njegovo, do tada, kameno lice, je počelo da popušta, oči su mu postale vedrije, čak se  i smejao. Pričali smo o svemu, o politici, filozofiji, o životu. O svemu je imao mišljenje i stav, samo ne o ženama i segmentu života u koji su one uključene. Nisam imao smelosti da ga pitam zašto, imao sam utisak da mu ta rana ne zaceljuje. Nisam hteo da budem so koja će ga peći.
Bio je duboko nesrećan. Ta nesreća mu se ocrtavala na licu, definisala mu pokrete i govorila umesto njega. Nesreća mu je oblikovala život i ponašanje. Tu ne mislim na problem s pićem i samački život, mislim na razmišljanje, ophođenje prema ljudima, ženama, životu. Bez obzira na to, zračio je enegrijom, snagom i aurom nedorečenosti. Nije tajna da ljudi više žele ono što ne shvataju potpuno ili ne mogu da imaju. Tako je i on vrlo brzo postao traženo društvo i mnogi su želeli da ućare jednu čašu špricera za njegovim stolom i utrkivali su se ko će ga prvi častiti turom pića. Sve je to prihvatao, ali se distanca mogla omirisati i dotaći. Toliko je prezirao ulizice i koristoljubivost svake vrste.

Polako je dovršavao bokal i odlazio na samo njemu poznate staze. U metafizici tog putovanja, iscepanim, hrapavim glasom mi je rekao: ’’Ne znaš ti kako je izgubiti ono što nikada nisi imao.’’ Dugo sma razmišljao o toj istini i, po malo ljut na sebe, priznajem, nisam je shvatio. Nisam umeo da joj nađem početak, logički tok, svrhu. Jedino u šta sam bio siguran, šta sam mogao da tvrdim, je to da su žene, tačnije žena, odgovorne za njegovu nesreću i tužnu istinu.

Vreme je, po svojoj lošoj navici, prolazilo. Na njemu je, čini mi se, po nekom posebnom računanju, ostavljalo mnogo vidljiviji i jasniji trag. Urezivalo se u njegovo lice i oči. Kao da ga ja kažnjavalo. Život je iz njega kopnio, urušavao se i nestajao. Njegova potreba za pićem, međutim, nije nestajala. Nekoliko meseci je svake večeri pio u lokalnoj kafani. Ujutru ponovo, od otvaranja. I tako danima, mesecima... Svoj zid je rušio kontinuirano, ciglu po ciglu. Od njega je ostajala samo prašina. Prašina njegovih želja, ideala, ljubavi. Prašina njegovog života.

Jednog dana je prosto nestao. Tačnije, jednog popodneva. Ranije tog dana su ga videli u kafani kako pije kafu, trezan. To je svima bilo čudno, ali se niko nije obazirao. Niko nije primetio njegov odlazak. Kao da se i sam pretvorio u prašinu kojom je načinio i svoj život.

Mnogo je vremena prošlo od njegovog nestanka. Niko ga nije zaboravio, ali se o njemu više nije govorilo. Sve do jednog jesenjeg dana, kada je nepoznata devojka zalepila umrlicu sa njegovom slikom i imenom na banderi pored kafane. Prišao sam joj i pitao je kako se to desilo. Odgovorila mi je pogledom koji je u sebi imao više istine nego bilo koja reč.

Vetar

Zaklanjam pogled rukama
da te ne gledam dok odlaziš.
Bojažljivim korakom. U nazad.
Zategnute strune pucaju
i svojim krajevima seku
po koži i vremenu.
U dnu vetra ti čujem glas,
zvonak i nežan, plovi.
Od vetra živim.
Poji me svojom plovidbom.
Po obodima vatre, tvoje ruke,
igraju nepoznati ples.
Slave pobedu ili ka prošlosti vuku?
Ruke brzo nestanu. Zbilja ili magnovenje?
Da li su obmana,
pa da na toj vatri izgorim,
ili žele da me miluju?
Pokrivam se vatrom.
Na kraju vetra ti ne čujem glas.