Psi

Psi kao da slute nesreću. Lajali su besno i razdražljivo tog jutra. Nije im smetao negativni celzijus. Para koju su lavežom izbacivali kroz čeljust je bila vrela. Sećam se priče, dedine ili očeve, nisam siguran, da su se pred neko pomračenje sunca, pre četrdesetak godina, možda i više, životinje, u selu u kom su živeli, do ludila uznemirile. Naročito Psi.
Letnja žega, težak miris balege i sena i pomahnitale životinje svesne nemoći pred surovom silom prabića. Ljudi toga nisu svesni. Ušuškani u svoj razum koji ih, nadobudnog li mišljenja,  odvaja od životinja i animalnog instikta, svesni da će svemu naći rešenje i objašnjenje. Nesvest!
Psi, koji tovar svog debelog creva ostavljaju na trotoaru, su mnogo iskreniji od svojih vlasnika koji, skriveni iza tamnih naočara i maske razuma, nastavljaju dalje kao da njihov ljubimac nije ništa uradio. Psi su Psi. Kada su gladni - jedu, kada im se jebe - jebu, kada im se trči - trče, kada im se mokri - mokre. Ljudi se, pak, slepo drže svojih pravila, a sve pod geslom razuma. Ne shvati me pogrešno, pravila su dobra i potrebna. Ipak, bolja i potrebnija je sloboda! Sloboda koju ima Pas. Zapitaj se šta to govori Pas dok laje nepoznate prolaznike ili je besan. Sa ljudske, razumske tačke gledišta, ne želim da se zapitam kakve mi je sve urede Pas pljunuo u lice. Povrediće mi ego i moju razumsku sujetu, ali me zato itekako zanima o kakvoj je Nesreći lajao tog hladnog decembarskog jutra dvehiljadedvanaeste godine.

Povorka

Povorka ljudi se, nogu pred nogu, uspinjala betonskom stazom, prateći kovčeg, koji  je na svom kamionetu vozio čovek sivog lica i žutih brkova od duvana. Povorka je odavala poštu preminulom. Dan je iznedrio sve nijanse tamnih boja, a lica sve oblike tuge. Šaputanje. Tihi plač. Bat koraka. Duboki uzdah. Na začelju kolone, povorka opuštenije korača. Reči su glasnije, dimi se i nekoliko cigareta. Nekoliko metara iza poslednjeg u povorci, teškim koracima, pogrbljenih leđa, sa užetom na ramenima i lopatama u rukama koračaju dva muškarca. Čizme su im blatnjave, a plave jakne isflekane i izbledele od čestog pranja. Jedan od njih nateže tekućinu iz polu-litarske flaše smeštene u unutrašnjem džepu i grubom, stvrdnule kože i skoravelog blata, rukom obrisa usta. Niko, niti jednim pokretom, niti jednom rečju ne stavi do znanja drugima da su stigli do grobnog mesta. Ćuteći formiraše krug sa rakom, kovčegom i popom u sredini. Otpoče opelo. Monotonim pevanjem pop učini dan još težim i stisnutijim. Dugi jecaj raseče dan, pop kratko uzdahnu i nastavi s opelom, a trojica muškaraca se učtivo iskašljaše. Četvrti pročisti grlo. Nakon određenog vremena, pop završi. Pokretom ruke dozva grobare u plavim, izbledelim jaknama. Onaj sa sakrivenom flašom se saplete o venac i nekako zadrža o lopatu koju je zabo u zemlju. Pop ga prostrelli kratkim pogledom. Provukoše užad pod kovčeg, na ''jedan, dva, tri'' ga podigoše i prinesoše raki. Počeše da spuštaju. Jauci, jedan za drugim, se prolomiše grobljem. Vetar pojuri lišće koje poče bezglavo da beži sudarajući se. Kovčeg je spušten. Grobari skupiše užad i odmakoše se do gomile zemlje uzimajući lopate. Muškarac i žena, koji behu prvi u povorci, priđoše raki sa grumenjem zemlje u rukama. Baciše zemlju. Ledeni, potmuli, jezivi zvuk prostruji kroz okupljenu grupu ožalošćenih i svi, kao po komandi, počeše da prilaze i bacaju po malo zemlje na kovčeg. Neki uplakani, neki ozbiljni, a neki čisto formalnog izraza lica. Kada to bi gotovo, grobari počeše da zatrpavaju raku, a ljudi polako počeše da odlaze. Svako na svoju stranu, bez reda kojim su došli. Zakopaše raku. Grobari odložiše lopate. Onaj otpi još malo tekućine, a ovaj drugi uze krst i zabode ga u zemlju. U tišini se prekrstiše, pokupiše užad i lopate i odoše. Zavlada potpuna i teška tišina.

Poče da pada mrak. Tišina, sveža humka na uzbrdici. Krst, bez godine rođenja i godine smrti, bez imena i prezimena.

Bednici

-Ко си ти?!

Седео је сам за столом, у најосветљенијем делу те кафане, и пио своју ракију.

-Нико битан.

Одговорио је уз самоуверено прикривен страх и неповерење. Изгледа да је радознали човек то приметио. Усне му је ухватио благи грч, што је Живко протумачио као иронични осмех. Радознали човек је позвао конобара, наручио свој литар белог вина и киселу воду и сео окренувши леђа Живку.

-Одакле долазиш?

Упита лажно љубазним гласом човек са танким уснама и милиметарски прецизно подшишаном косом.

-Са југа.

Кратко одговори Живко.

-Које име носи непознати јужњак?

-Живко.

-Ниси претерано живахан за Живка, Живко.

Рече уз промукли осмех лажно љубазни тип. Живко га окрзну погледом, сасу ракију у грло и припали предпоследњу цигарету шибицом.

Кафана је била лепа. Далеко од луксуза и исто тако далеко од свих оних рупа које је Живко посећивао за време свог двогодишњег боравка у престоници. Волео је кафане. У њих је одлазио увек сам. На столу је увек имао чашу ракије, пепељару, шибице и кутију цигарета. Седео је лактовима ослоњен на сто, са рукама спојеним у висини лица и цигаретом између кажипрста и средњег прста леве руке. И тако увек.

-Реци ми, овај, чиме се бавиш?

Упита, лоше заводљивим гласом, најнеукусније нашминкана жена, како се Живку чинило, коју је икада видео. Седела је поред лажно љубазног типа.

-Ја сам глумац.

Одговорио је и почешао се по носу као и увек када лаже.

-Охо, најзад да и неки уметник сврати у наш сабирни центар!

Продрао се пијани старац са другог краја кафане. Био је толико пијан да му је глава лелујала, иако ју је држао обема рукама. Живку то би симпатично и благо се осмехну. Када се окренуо и одвојио поглед од пијаног старца, на пола тог пута се укочио. Следио га је поглед радозналог човека. Своју столицу је привукао врло близу Живковог стола и посматрао га, грицкајући доњу усну, проницљивим, испитивачким, донекле презривим погледом.

-Ти си неки чудан тип!

Рече кратко, пијаним и тешким гласом.

-Дошао си овде непознат и непозван. На питања одговараш кратко и надмено, једном речју, и смејеш се пијаном Добривоју. Ти јеси глумац, али од тога не зарађујеш за хлеб. Ти си лажов, бестидник и вуцибатина. Бедник, који не жели да се поистовети са другим бедницима. Претпостављам, имао си снове, жену и тражио си своје парче неба, а живот те је сјебао? Не желиш да прихватиш судбину, да си бедник, јер да то ниси, не би седео ту где седиш и наљевао се ракијом.

Дубоко је уздахнуо, окренуо се и узео своју чашу шприцера. На искап је попио, припалио цигарету и окренуо се поново ка збуњеном Живку. Љутито грицајући доњу усну и пијанији него малопре.

-Добривоје Манојловић, бивши редовни професор београдског универзитета. Први и последњи пут узео петсто евра, да би син неког политичара дипломирао. Снимљен и ухапшен. Три године робије. Требало човеку да плати последњу рату кредита за стан.

-Рек'о сам ја њима ко то ради на факлутету годинама, а они мени ''Није то твој пос'о, професоре.'' Јебем ли им семе поткупљиво!

Промрмља Добривоје.

-Петар Поповић, инспектор у наркотицима. Бивши. Ухапсио сина неког бизнисмена како продаје кокаин. Добио сат, захвалницу и отказ. Дама поред Петра, пријавила директора школе у којој је радила за сексуално узнемиравање и добила отказ. Отказ јој је дао и муж јер јој није веровао. И ја, са вештачким куком због гелера касетне бомбе Милосрдног анђела, пуковник у пензији, Драган Живковић.

Дубоко је повукао дим, искашљао се, саркастично салутирао и промукло рекао:

-Добродошао међу беднике, Бедниче!

Затечен овом прекорном искреношћу пуковника Живковића, Живко мало порумене. Заиста се непотребно надмено и незаинтересовано понео према овим несрећницима. Сада, када је сазнао њихове истине, на неки чудан начин су му били блиски и драги. Решио је да им врати истом мером.

-Јесам уметник чика Добривоје, али нисам глумац. Ја сам песник, идеалиста и проклети сањар. Без родитеља сам остао у Вуковару. Домобрани су бранили домовину од цивила. Дошао сам у Ниш где су ме сместили у Дом за незбринуту децу. Имао сам дванаест година. Априла двехиљадите сам се венчао са пет година старијом девојком. Звала се Мила. Имали смо кућу, радио сам за смешну плату, цркавицу, али сам имао свој динар и био срећан. На протестима те године, збацили смо људе због којих је много нас било несрећно. Нада је горела у мени. Две збирке песама сам издао у том периоду. Онда се Мила разболела. Рак. Узео ми је за непуних годину дана. Волео сам је. Власт сам идеализовао, није се разликовала од оне коју сам мрзео. Вера и идеали су сами себе појели. Остао сам без посла на градилишту када су извођача радова, неког Милутина, ухапсили због прања новца. Наставио сам да пишем, пропио се, продао кућу и дошао у Београд. Надао сам се послу, ничему другом. Лутао сам пар месеци, спавао по парковима или кафанским столовима и схватио колико је и Београд мртав град. Али, било је касно. У Нишу нисам имао коме да се вратим и остао сам овде. Продам по коју песму, имам да преживим и да се напијем. Стога, мој Пуковниче, нити сам чудан, нити вас мрзим, нити се не мирим са тиме да сам бедник, само своју истину држим у себи и патим сам.

Последње речи је изговорио готово шапатом. Пребирајући по џеповима, скупио је ситниш да плати пиће и спустио новац на сто. Кренуо је ка вратима и преко рамена погледао збуњене изразе на лицима тих трагичних судбина.

Добривоје је спавао са главом у рукама.

Живко се болно осмехнуо и изашао на хладни новембарски ветар. Припалио последњу цигарету и одшетао у ноћ.

Danas ( 13. 10. 2010. )

Na nebu više nema ptica,
u travi zrikavaca.
U oblaku više nema kiše.

Sa crkve krst u blato pada,
pokliče smrti urla pobesnela masa.
Blatnjave čizme ostavljaju trag straha.
U ljudima nestaje nada.

Svet gledaju zakrvavljene, mutne oči,
plač i jauk se gube u gluvoj noći.
A ti i ja, moj prijatelju dragi,
jedan drugom više nismo naši.

Vraćaju se

Oplakali smo ropstva
ratove i smrt.
Zakopali smo rake
i poboli krst.

Dani i meseci,
godine i vekovi,
nad nama plaču preci,
jer ne znaju kuda bi.

Nepismena deca
žive za mogućnost,
uskraćene svesti
dok čekaju budućnost.

Istorija je farsa,
tako misle sami,
opet nada je pala,
vraćaju se ropstva dani.

Cvet

U svetu korova sam ubrao cvet
koji je kao ptica. Pratim mu let.

U svetu smrada, bede i ljudi
on miriše i ja ga volim. O, cvete ludi.

U svetu samih, otuđenih od dodira,
on sja morem i suncem. O njega se žari kopriva.

U svetu slepih i praznih pogleda
ja njime vidim. On je moja osveta.

U svetu korova sam ubrao cvet
koji je kao ptica. On je moj Svet.

Tuga, praznina ili ništa

Nije to velika tuga. Kad bolje razmislim, nema je, nisam tužan, alli me nešto tišti. Nije to tuga o kojoj se pišu romani, pesme, snimaju filmovi, izvode pozorišne predstave. To je tuga koje defakto nema, ali je osećaš celim bićem.
Sjeban sam. Malaksalo se osećam. Nervira me prašina na ručnom satu koji nisam pipnuo dva dana. Znoj mi se ulepio na dlanovima. Vrat me boli. Usta peku od sinoćnjeg duvana, a govno crno kao ugalj od vina koje sam do jutra nalivao u sebe.
Svestan sam da se neće desiti ništa, a to Ništa uporno iščekujem. Nedelja nije dosadan dan. Dosadan dan je prazan dan.
Ne znam šta bih još mogao da ti napišem i kažem. Mozak mi je na četrdeset odsto. Ako te neko nekad bude pitao kako si, a ti se osećaš ovako, daj mu da pročita ovih desetak rečenica ili ga jednostavno oteraj u pizdu materinu.

Otrovano Plavo

Ne znam zašto sam
na stazi beznađa
tražio smisao
koja me je nada
vukla cilju
a koje su to zmije
grizle moje noge
i otrovale moje vreme

Krezubi osmeh
uokviren tamom
se kune u ispravnost
svoje tvrdnje
a gnoj sa ivice vremena
mi kaplje u usta
davi i muti pogled
misao nestaje
gubi se
postaje magla
umire

( moj razum ne shvata
trenutno stanište
negde sam
ustvari nigde
osećam
a ne postojim
dok venem
a ustvari zrim
u otrovanom Plavom
borim se za dah
usne su mi modre
a dodir slab
ko sam ja )

Balada o besmislu

U mom srcu tmuša,
dok sam daleko gledam.
Da l' mi neko uzdah sluša,
ili da se vremenu predam?

Ne verujem ni sam
u svoje pisanje i stihove,
uvek mi je dalek bio san,
živeo sam njihove mitove.

Moji putevi su pusti,
tek po neki, k'o ja, prođe,
jedva pozdrav izusti
pa nastavi, da svom cilju dođe.

Ne bojim se smrti,
mene strah je samoće,
tamo čekaju cvetni vrti,
a ovde me tuga glođe.

Dušu krijem od pogleda
i pred ljudima uvek glumim.
Čini mi se: sam biću doveka
i da jutrima se uzalud budim.

Oko mene nasmejani i srećni,
svoje dane gaze nesvesni.
I njih će jednom život peći
kad se probude iz svoje besvesti.

Samom, u zaranke, naviru mi misli,
gde je prošlost, gde je vreme krije,
zašto starimo a uvek smo isti,
zašto jedan pogled isti više nikad nije?

U besmislu tragam za smislom.
Na presahlom izvoru umivam lice.
Molim se Vremenu da me blagoslovi vidom,
da ne gazim vazda iste ulice.

Reći će: On je namćor,
tako živi jer je loš!
Neće mi trebati nikakav napor
jer više ne osećam bol.

Vaše ljušture se krune,
postaju lake kao dah.
Senke vam više nisu crne,
pepeo pepelu, a prahu prah.

4. 1. 2012.

Daleka su sećanja
i dan i reka ta
kojom smo plovili
koja nas vodila
u nešto nepoznato
do danas nesaznato

Slapovi mešali kamenje
svaki je neko znamenje
svaki je ti svaki je ja
svaki je bela planina
koji da pređeš
treba godina

Godine prošle su
planine iza su
a gde smo ti i ja
a gde smo ti i ja
gde smo ti i ja

Šareno drveće
lišće u jesen opašće
bele ulice
sneg na proleće topi se
blago sunce
u leto goreće

Uz lišće sneg i sunce
cigaru čašu ljute
godina duga bude
obmana vodi ljude
zaključane su duše

Pesnici

Pesnici su beskućnici
sa stotinu kuća
koje nose u džepu
pod vedrim nebom.

Pesnici su proroci
koje vreme ne prihvata,
jer je njihova istina
surova i mračna.

Pesnici su gosti vremena,
u slučajnom prolazu
koji vodi ih ka večnom
i celom.

Pesnici su najbogatiji
prosjaci na svetu,
jer njihovo ništa
je ljudima sve.

Pesnici levitiraju,
ne dodiruju zemlju
koja može opoganiti
njihovu misao i reč.

Pesnik je ptica, vazduh,
reč i smrt.

Zid

U znanju i slutnji
u galami i ćutnji
u snovima i zbilji

Kome smo krivi?

Dok grebemo malter
da probijemo zid
da bi videli svet

I shvatili let.

U nama je strah
jer slutimo krah
dok čovek plah

Nas vodi u mrak.

A zid je čvrst
ne može ga probiti
samo jedan prst

Šta smo dobili?

Stojimo nemi
dok gledamo bledi
do grla u bedi

Pogled nam bledi.

Srbin

Rođen sam na raskrsnici pre mnogo vekova.
U smrt, u plač, u radost i strah vodio me pisak trube.
Mnogi su putevi iz te tačke kretali,
to vidim sada, kad iza mene su vekovi.

Ja ne mogu da umrem, takođe nisam večan,
živim u vetru, listu, živim u pesmi i psovki.
Spavam na njivi, u bačvi rakije, šljiviku, kukuruzu.
Svakim krstom po malo umrem, svakim krštenjem se opet rodim.

Poraz slavim kao pobedu, jer ja umirem slavno,
u celom svetu humki imam, svedoče neko herojstvo davno.

Moje su oči usijanim gvožđem kopali,
a ruke i noge zarđalom kamom odsecali.

Gonili na sve strane sveta, k'o oluja zrno peska,
ali duša i svest prkosno stoje. Znam gde me majka čeka.

Ja ne mogu da umrem, takođe nisam večan,
jer živim dok negde moje srce kuca i nekog triput ljubi,
dok sa mojih usana teče pesma o stradanju strašnom,
a iz pepela te smrti ja se rađam sa snagom još jačom.

Ja ne mogu da umrem, takođe nisam večan.

Vreme

Gde prestaje, gde počinje vreme?
Gde je kraj, gde početak vetru?
Kako god da koračaš
put vetra je ka tvom licu.
Osećaš li dodir nevidljive kretnje?

Prljave duše

Stojim na zaprljanoj zemlji
i gledam prazne ruševine
zaprljanim ocima.

Gledam ljude, zaprljane duše,
kako koračaju, a tragovi im
smrde na krv.

Gledam ruke, ogrezle u grehu
kako svoju sreću vide
u tudjem hlebu.

Gledam nebo, požutelo od bola.
Čak ni na drvetu više
ne postoji smola.

Slušam čovekove reči, prljave od laži,
kako za svog bližnjeg najljuću
kaznu traži.

Osećam bes kako ključa na vatri
koju raspiruje zatrovani
vetar.

Osećam ukus crvljive jabuke
koju u svom voćnjaku
ubrah.

Osećam smrad lepljivog novca
koji su dodirivali
lepljivi prsti

Vidim licemerni osmeh sa
iskvarenim zubima kako mi kaže:
"Budi mi dobro, prijatelju moj!"

I sanjam san, neiskvaren,
nevin i čist, dok gledam u sutra
a ne vidim nista