Stojim na zaprljanoj zemlji
i gledam prazne ruševine
zaprljanim ocima.
Gledam ljude, zaprljane duše,
kako koračaju, a tragovi im
smrde na krv.
Gledam ruke, ogrezle u grehu
kako svoju sreću vide
u tudjem hlebu.
Gledam nebo, požutelo od bola.
Čak ni na drvetu više
ne postoji smola.
Slušam čovekove reči, prljave od laži,
kako za svog bližnjeg najljuću
kaznu traži.
Osećam bes kako ključa na vatri
koju raspiruje zatrovani
vetar.
Osećam ukus crvljive jabuke
koju u svom voćnjaku
ubrah.
Osećam smrad lepljivog novca
koji su dodirivali
lepljivi prsti
Vidim licemerni osmeh sa
iskvarenim zubima kako mi kaže:
"Budi mi dobro, prijatelju moj!"
I sanjam san, neiskvaren,
nevin i čist, dok gledam u sutra
a ne vidim nista
