-Ко си ти?!
Седео је сам за столом, у
најосветљенијем делу те кафане, и пио своју ракију.
-Нико битан.
Одговорио је уз самоуверено
прикривен страх и неповерење. Изгледа да је радознали човек то приметио. Усне
му је ухватио благи грч, што је Живко протумачио као иронични осмех. Радознали
човек је позвао конобара, наручио свој литар белог вина и киселу воду и сео
окренувши леђа Живку.
-Одакле долазиш?
Упита лажно љубазним гласом човек
са танким уснама и милиметарски прецизно подшишаном косом.
-Са југа.
Кратко одговори Живко.
-Које име носи непознати јужњак?
-Живко.
-Ниси претерано живахан за Живка,
Живко.
Рече уз промукли осмех лажно
љубазни тип. Живко га окрзну погледом, сасу ракију у грло и припали
предпоследњу цигарету шибицом.
Кафана је била лепа. Далеко од
луксуза и исто тако далеко од свих оних рупа које је Живко посећивао за време
свог двогодишњег боравка у престоници. Волео је кафане. У њих је одлазио увек
сам. На столу је увек имао чашу ракије, пепељару, шибице и кутију цигарета.
Седео је лактовима ослоњен на сто, са рукама спојеним у висини лица и цигаретом
између кажипрста и средњег прста леве руке. И тако увек.
-Реци ми, овај, чиме се бавиш?
Упита, лоше заводљивим гласом,
најнеукусније нашминкана жена, како се Живку чинило, коју је икада видео.
Седела је поред лажно љубазног типа.
-Ја сам глумац.
Одговорио је и почешао се по носу
као и увек када лаже.
-Охо, најзад да и неки уметник
сврати у наш сабирни центар!
Продрао се пијани старац са другог
краја кафане. Био је толико пијан да му је глава лелујала, иако ју је држао
обема рукама. Живку то би симпатично и благо се осмехну. Када се окренуо и
одвојио поглед од пијаног старца, на пола тог пута се укочио. Следио га је
поглед радозналог човека. Своју столицу је привукао врло близу Живковог стола и
посматрао га, грицкајући доњу усну, проницљивим, испитивачким, донекле
презривим погледом.
-Ти си неки чудан тип!
Рече кратко, пијаним и тешким
гласом.
-Дошао си овде непознат и
непозван. На питања одговараш кратко и надмено, једном речју, и смејеш се пијаном
Добривоју. Ти јеси глумац, али од тога не зарађујеш за хлеб. Ти си лажов,
бестидник и вуцибатина. Бедник, који не жели да се поистовети са другим
бедницима. Претпостављам, имао си снове, жену и тражио си своје парче неба, а живот те је
сјебао? Не желиш да прихватиш судбину, да си бедник, јер да то ниси, не би
седео ту где седиш и наљевао се ракијом.
Дубоко је уздахнуо, окренуо се и
узео своју чашу шприцера. На искап је попио, припалио цигарету и окренуо се
поново ка збуњеном Живку. Љутито грицајући доњу усну и пијанији него малопре.
-Добривоје Манојловић, бивши
редовни професор београдског универзитета. Први и последњи пут узео петсто евра, да би
син неког политичара дипломирао. Снимљен и ухапшен. Три године робије. Требало
човеку да плати последњу рату кредита за стан.
-Рек'о сам ја њима ко то ради на
факлутету годинама, а они мени ''Није то твој пос'о, професоре.'' Јебем ли им
семе поткупљиво!
Промрмља Добривоје.
-Петар Поповић, инспектор у
наркотицима. Бивши. Ухапсио сина неког бизнисмена како продаје кокаин. Добио сат,
захвалницу и отказ. Дама поред Петра, пријавила директора школе у којој је
радила за сексуално узнемиравање и добила отказ. Отказ јој је дао и муж јер јој
није веровао. И ја, са вештачким куком због гелера касетне бомбе Милосрдног
анђела, пуковник у пензији, Драган Живковић.
Дубоко је повукао дим, искашљао се, саркастично салутирао
и промукло рекао:
-Добродошао међу беднике, Бедниче!
Затечен овом прекорном искреношћу
пуковника Живковића, Живко мало порумене. Заиста се непотребно надмено и
незаинтересовано понео према овим несрећницима. Сада, када је сазнао њихове
истине, на неки чудан начин су му били блиски и драги. Решио је да им врати
истом мером.
-Јесам уметник чика Добривоје, али
нисам глумац. Ја сам песник, идеалиста и проклети сањар. Без родитеља сам
остао у Вуковару. Домобрани су бранили домовину од цивила. Дошао сам у Ниш где
су ме сместили у Дом за незбринуту децу. Имао сам дванаест година. Априла
двехиљадите сам се венчао са пет година старијом девојком. Звала се Мила. Имали
смо кућу, радио сам за смешну плату, цркавицу, али сам имао свој динар и био
срећан. На протестима те године, збацили смо људе због којих је много нас било
несрећно. Нада је горела у мени. Две збирке песама сам издао у том периоду.
Онда се Мила разболела. Рак. Узео ми је за непуних годину дана. Волео сам је.
Власт сам идеализовао, није се разликовала од оне коју сам мрзео. Вера и идеали
су сами себе појели. Остао сам без посла на градилишту када су извођача радова,
неког Милутина, ухапсили због прања новца. Наставио сам да пишем, пропио се,
продао кућу и дошао у Београд. Надао сам се послу, ничему другом. Лутао сам пар
месеци, спавао по парковима или кафанским столовима и схватио колико је и Београд
мртав град. Али, било је касно. У Нишу нисам имао коме да се вратим и остао сам
овде. Продам по коју песму, имам да преживим и да се напијем. Стога, мој
Пуковниче, нити сам чудан, нити вас мрзим, нити се не мирим са тиме да сам
бедник, само своју истину држим у себи и патим сам.
Последње речи је изговорио готово
шапатом. Пребирајући по џеповима, скупио је ситниш да плати пиће и спустио
новац на сто. Кренуо је ка вратима и преко рамена погледао збуњене изразе на
лицима тих трагичних судбина.
Добривоје је спавао са главом у
рукама.
Живко се болно осмехнуо и изашао
на хладни новембарски ветар. Припалио последњу цигарету и одшетао у ноћ.
