U poslednjoj čaši špricera je uvek video prolaznost. Zvuči smešno ljudima
koji ga nisu poznavali, ali zaista je tako. Verujte meni, poznavao sam ga
dobro. Pred poslednji gutljaj bi mu se lice uvek smračilo, dobilo sivu nijansu, guste obrve bi se
skupile u jednu. Cigareta bi mi gorela prste, a donja usna bi mu se spustila,
činilo mi se do brade. Izgledao je groteskno.
Bio je dobar čovek. Obrazovan i inteligentan, ali se sve to u putu
izgubilo. Tek u naznakama sam primećivao njegovu oštroumnost i sposobnost da se
izvuče iz svake, pa i, naizgled, bezizlazne, situacije. Kažem ’’bio je’’, jer
ima godinu dana, možda i više, kako o njemu nisam ništa čuo. Neki kažu da je
umro, neki da je otišao u drugi grad, a neki čak tvrde, u šta ja želim da
verujem, da je prestao da pije, našao neku ženu i da ga je ona dovela u red.
Neću da vam kažem njegovo ime. Neki ljudi su veća inspiracija kad ostanu
anonimni.
U naš kraj je došao neopažen. Jednog jutra sam video čoveka, koji je, na obližnjem kiosku, navaljen, pušio cigaretu.
U farmerkama, teksas košulji i crnom prsluku. Sutradan sam ga sreo u marketu i
na kasi smo zajedno stajali. Onda smo počeli da se srećemo u kafiću, kafani, na
keju, ulici i malo po malo, počeli smo da pozdravljamo jedan drugog. Nije prošlo
mnogo vremena kad smo se prvi put napili. Sećam se te večeri kao da se desila
juče.
Sedeo je sam i ispijao bokal belog. Video me je i klimnuo glavom ka
stolici. To je bio poziv da sedim s njim.
Sećam se, pravim malu digresiju, da je novu turu naručivao samo kada bi i
poslednji gutljaj popio. Njegov mali ritual koji mu je bio metafora za, pomenuo
mi je jednom, smrt i rađanje.
Sedeli smo, pušili, ćutali. On je pio. Kada je došlo vreme za novu turu,
njegovo, do tada, kameno lice, je počelo da popušta, oči su mu postale vedrije,
čak se i smejao. Pričali smo o svemu, o
politici, filozofiji, o životu. O svemu je imao mišljenje i stav, samo ne o
ženama i segmentu života u koji su one uključene. Nisam imao smelosti da ga
pitam zašto, imao sam utisak da mu ta rana ne zaceljuje. Nisam hteo da budem so
koja će ga peći.
Bio je duboko nesrećan. Ta nesreća mu se ocrtavala na licu, definisala mu
pokrete i govorila umesto njega. Nesreća mu je oblikovala život i ponašanje. Tu
ne mislim na problem s pićem i samački život, mislim na razmišljanje, ophođenje
prema ljudima, ženama, životu. Bez obzira na to, zračio je enegrijom, snagom i
aurom nedorečenosti. Nije tajna da ljudi više žele ono što ne shvataju potpuno
ili ne mogu da imaju. Tako je i on vrlo brzo postao traženo društvo i mnogi su
želeli da ućare jednu čašu špricera za njegovim stolom i utrkivali su se ko će
ga prvi častiti turom pića. Sve je to prihvatao, ali se distanca mogla
omirisati i dotaći. Toliko je prezirao ulizice i koristoljubivost svake vrste.
Polako je dovršavao bokal i odlazio na samo njemu poznate staze. U
metafizici tog putovanja, iscepanim, hrapavim glasom mi je rekao: ’’Ne znaš ti
kako je izgubiti ono što nikada nisi imao.’’ Dugo sma razmišljao o toj istini
i, po malo ljut na sebe, priznajem, nisam je shvatio. Nisam umeo da joj nađem
početak, logički tok, svrhu. Jedino u šta sam bio siguran, šta sam mogao da
tvrdim, je to da su žene, tačnije žena, odgovorne za njegovu nesreću i tužnu
istinu.
Vreme je, po svojoj lošoj navici, prolazilo. Na njemu je, čini mi se, po
nekom posebnom računanju, ostavljalo mnogo vidljiviji i jasniji trag. Urezivalo
se u njegovo lice i oči. Kao da ga ja kažnjavalo. Život je iz njega kopnio,
urušavao se i nestajao. Njegova potreba za pićem, međutim, nije nestajala. Nekoliko
meseci je svake večeri pio u lokalnoj kafani. Ujutru ponovo, od otvaranja. I
tako danima, mesecima... Svoj zid je rušio kontinuirano, ciglu po ciglu. Od
njega je ostajala samo prašina. Prašina njegovih želja, ideala, ljubavi.
Prašina njegovog života.
Jednog dana je prosto nestao. Tačnije, jednog popodneva. Ranije tog dana su
ga videli u kafani kako pije kafu, trezan. To je svima bilo čudno, ali se niko
nije obazirao. Niko nije primetio njegov odlazak. Kao da se i sam pretvorio u
prašinu kojom je načinio i svoj život.
Mnogo je vremena prošlo od njegovog nestanka. Niko ga nije zaboravio, ali
se o njemu više nije govorilo. Sve do jednog jesenjeg dana, kada je nepoznata
devojka zalepila umrlicu sa njegovom slikom i imenom na banderi pored kafane.
Prišao sam joj i pitao je kako se to desilo. Odgovorila mi je pogledom koji je
u sebi imao više istine nego bilo koja reč.
