Na prestolu prosjaka

Probudilo ga je krckanje oraha.

Držala ih je u ruci i snažnim stiskom lomila jedan orah o drugi. Pažljivo je birala plod među krhotinama ljuske i s osmehom je gledala u Miloša.

''Hoćeš?'', pitala je nezainteresovano, ali se i dalje smešila.

Bunovan od sna iz kog se naprasno probudio, zbunjen i u neverici, Miloš je odgovor zadržao za sebe. Jutarnje sunce je nežno padalo preko leve strane Marinog lica i činilo je lepšom nego ikada. Zavesa iza Marinih leđa se bešumno njihala u ritmu vetra.

''Kako si ušla? Odakle ti ključ? Koliko dugo već sediš tu? I, odakle ti ti orasi?'' , Mara se i dalje smešila. Miloš već postade nestrpljiv. Nije voleo kada su ljudi tajnoviti i služe se pauzama u razgovoru kako bi njihov odgovor, po pravilu glup, dobijao na značaju. Nervozno je strgo sa sebe pokrivač i seo na ivicu kreveta. Tada mu sve postade jasno. Prazna boca viskija, puna piksla i nekoliko zgužvanih kutija cigareta su bile na podu. Uronio je lice u dlanove i duboko udahnuo nadajući se da je sve ovo san koji ga prati i budnog. Da, pio sam sinoć, pušio, svirao gitaru i slušao muziku. Vrata su bila zaključana, kako je uspela da uđe?! Podigao je pogled. Mara je i dalje sedela u fotelji pored gramofona i rukama skupljala kosu u rep. Više se nije smešila ali joj je glas i dalje bio nežan, pun saosećanja, pitak kao najlepši ton na gitari.

''Ostao si isti. Nisam ti verovala kad si mi govorio kako se ljudi poput tebe ne menjaju, a ako se to desi, onda je promena potpuna. Bila sam glupa. Izgleda te nisam poznavala. Ovako, ušla sam kroz vrata koja su bila otključana jer ključ i dalje zaboravljaš sa spoljne strane. Ovde sam manje od sata, a orahe sam ukrala u bakalnici ispred tvoje zgrade.'' Nasmejala se kratko i dlanom polomila još dva oraha.
''Zašto si došla?''

''Pa da te vidim, naravno, da porazgovaramo...''

''O čemu mi možemo da pričamo, a da to već nismo rekli?''

''O tebi, Miloše. Pričali smo o svemu, samo ne o tebi. O tebi nismo ništa rekli.''

Miloš ustade, navuče šorts i ne mareći za pikslu koju je prevrnuo nogom, sede u fotelju pored Marine. Pripali opušak koji je našao na stolu i drsko odgovori.

''Pa nećemo ni sada.''

 Mara se grohotom nasmejala. Očekivala je takav odgovor. Drskost i ironija su deo Miloša, nešto što se nikada neće promeniti. Volela je to kod njega iako je nebrojano puta to bilo uzrok njihovih svađa i nerazumevanja. Ustade iz fotelje i poče da šeta kroz Miloševu sobu. Knjige su i dalje stajale na polici iznad gramofona. Ista je kakvu je i pamtila, bez novih naslova. Prašnjava. Jedna knjga je, međutim, bila čista. Shvatila je da je Miloš i dalje redovno čita.

''I dalje čitaš Jesenjina? Sećam se koliko si uživao i njegovim stihovima i nalazio sličnosti među vama. Još uvek misliš da ćeš završiti tragično kao i on?

''Život je u svojoj suštini tragičan. Jesenjin je samo jasan primer te tragičnosti. Kao i Miljković. Verovatno se sećaš da je i nama presudila Reč, kao i njima dvojici? Ili si, ušuškana  u svom egu, to zaboravila?''

Prostrelila ga je ledenim pogledom. Miloš oseti blagi trijumf. Grč osmeha uhvati mu uglove usana. Mara kao da nije videla osmeh na Miloševom licu i nastavi da razgleda sobu. Prašnjava je, gomila olovaka zgurana u staroj šolji, lampa koju je volela nije radila. Pregorela je ko zna kada, prašnjava i crna. Stomak joj se zgrči. Na gramofonu je stajala, njoj poznata ploča. Miloševa omiljena. Pink Flojd, ''The Wall''. Prvog dana kada su se upoznali, Miloš je delovao odsutno, povučeno, kao da se brani od nečega.

''Pink Flojd?''

''Pink Flojd.''

''Zašto si takav? Uvek spreman na svađu, podignutog garda i ustiju prepunih otrova? Zar se još uvek nisi umorio tog nipodaštavanja svega, večite skepse, pun nepoverenja i mržnje?''

''Pa, shvatio sam Maro, da su to jedina osećanja koja traju. Koja čoveka čine živim bićem u svakom smislu. Ta osećanja su večna. Ljubav, saosećanje, empatija, sve to traje kratko u odnosu na ljudski život. Ti to odlično znaš, zar ne? Zbog šake dolara si zaboravila na svoj život ovde, porodicu, prijatelje, mene. Živiš u čauri svog ega, gluva i slepa na svaki dodir i reč, osmeh, pogled. Ali si zato prepuna mudrosti i saveta, velikih reči koje prazno odzvanjaju. Reči na kojima je više prašine i paučine nego li na svim knjigama koje si gledala malopre. Tvoja reč je mrtva, isto kao i delo. Klela si se na večnost a okrenula glavu prvom prilikom. Otišla si za svojim snovima ili kako ih već nazivaš. Praznim idealima koje puniš novcem i sebe nazivaš živim bićem sposobnim na ljubav i vernost. Jedina ljubav koju osećaš, je ljubav prema samoj sebi...''

Nije stigao da završi misao, kad ga preseče Marin urlik.

''Žašto ti misliš da si bolji od drugih?! Šta tebe čini toliko velikim čovekom kakvim se predstavljaš? Ko si ti? Šta si ti? Živiš u ovom brlogu, piješ i verovatno se i dalje drogiraš kao i ranije. U svom svetu muzike, knjiga i alkohola dok život prolazi pored tebe, svet se razvija. Vremena se menjaju Miloše, i to munjevitom brzinom. Život prolazi pored tebe dok mu se ti rugaš sakriven iza svog Zida, pljuješ po njemu i mrziš ga. Svaku tvoju misao oblikuje ironija, svaki tvoj postupak samoživost i bezosećajnost. Ti si obična ljuštura i zato nemoj meni da govoriš o tome kako sam prazna, učaurena u egu ili šta već izmišljaš kako bi vređao ljude!''

Miloš je mirno slušao i ćutao. Mara ga je još nekoliko trenutaka probadala  pogledom i duboko disala. Znao je da ako joj odgovori sada, svađa će otići na viši nivo. Taj nivo je podrazumevao lupanje, treskanje, viku. Mara je bila u pravu, Miloš je u svemu video rupe i tamnu stranu. Znao je da greši, da to nije jedini pogled na stvari, ali pesimizam je nešto duboko ukorenjeno u Milošu. Nešto što ga prati na svakom koraku još od srednjoškolskih dana. Nije mario za tuđe mišljenje i neslaganje, jednostavno ljudi nisu isti. Baš zbog te različitosti, sebi nije davao za pravo da se meša u tuđe odluke, stavove, htenja. Davno je naučio da su ljudi sebični, gladni uspeha do kog dolaze ne pitajući za cenu, sujetni i krvoločni u svojoj borbi. Ne razlikujemo se od životinja čak ni razumom kojim smo nagrađeni, razumom kog se sećamo samo kada moramo sebe da opravdamo. Da smislimo izgovor za svoje delo koje je nekog povredilo, ubilo. Čak i među nama, razumnim životinjama, vlada zakon jačeg, ali uz samo jednu razliku od suštinskog značaja: čovek za svoje delo ima razumsko opravdanje. Ne razumno, već razumsko. Ustoličeno normama i nasleđem od više hiljada godina čovekovog postojanja. Samo su se prilike promenile, nekada je čovek ubijao kamenom, mačem, toljagom, dok danas to čini u odelu, lepom rečju, obrijanog lica ukrašenog osmehom.

Mara je otišla s osmehom, radosna, puna vere u život, ljude, u bolji dan. Uprkos osmehu koji nosi ponosno, kao titulu, radost je kopnila s Marinog lica. Miloš je to umeo da vidi. Pokreti su joj prazni, mehanički, smeši se jer zna da je u određenom trenutku osmeh oružje koje razoružava, ali njen smeh nije iskren. Postao je refleks, navika, nešto što je izdvaja iz močvare sumornih i ozbiljnih lica. To je ljutilo Miloša. Pamtio je Marinu vedrinu i duh kojim je zračila, lica koja se kradomice osvrću za njom i njegovu skrivenu, ponosnu, misao: ona je moja! Patio je za tim vremenom.

''Nemam nameru da vređam'' , započe Miloš pomirljivo, ''samo želim da ti kažem da put koji si izabrala, nije tvoj. Ti si mnogo više od banalne jurnjave za novcem.''

''Ja sam ono šta sam izabrala. Čoveka ne čine želje i ideali adolescenta.'' , hladno odbrusi Mara. ''Ja više nisam ono što sam bila nekada. Upoznala sam život.''

''Naličije života..'' , promrlja Miloš.

''Nazovi to kako hoćeš. Živiš među šakalima Miloše, moraš da se boriš. Davno je prošlo vreme kada se reč umetnika cenila. Danas je umetnik dvorska luda, Don Kihot. Oslobodi se toga, Miloše. Razbij Zid iza koga se kriješ. Ubiće te to.'' , u dahu reče Mara.

''Čovek ne može da izabere šta će da ga ubije, ali svakako bira šta neće da ga ubije. Jesenjina nije ubila Reč, naprotiv, Reć ga je učinila večnim. Mene neće ubiti život koji živim, ubiće me život koji prezirem, život u koji ne želim da se uklopim. Od kog bežim. Ubiće me površne istine kojih se gnušam i ljudi kojima su one putokazi. Svet koji se munjevito razvija je džak pun laži, razvrata, kriminala. Ne želim da budem deo tog šljama. Neka me ubije alkohol, umreću s osmehom.''

Mari zadrhta brada, a oči kao da se napuniše suzama. Shvatila je šta ih je delilo oduvek. Najzad je videla razlike, jasno obojene, bacajući senku na sve ostalo što ju je vuklo Milošu. Obuze je slabost, razočarenje.. Dakle, ovako umire nada? Iznenada, neočekivano i uvek nas dočeka nespremne, u raskoraku. Čemu se nadala, šta je čekala? Kako je dopustila sebi da poveruje u tu laž koju je sama stvorila i ubedila samu sebe da u svom gustom rasporedu obaveza ima mesta za Miloša? Da poveruje u to da će Miloš nekom, njoj neobjašnjivom silom, probiti Zid njenih osećanja i njihove prošlosti? O bože, kako je samo naivna ispala.

Miloš preseče Marine misli.

''Ljudi se danas kreću po vertikali. Ka uspehu, na gore, ili ka realnosti i bedi, na dole. Mali je broj onih koji odbijaju takvu kretnju, koji svoj uspeh procenjuju širinom svojih misli, uočavanjem faličnosti društva ili pojedinca. Faličnosti moje Mare i ove u koju sada gledam.''

Mara jauknu i nepogledavši Miloša istrča iz stana. On ustade, priđe prozoru i pogleda ka ulici, pa onda ka nebu. Sunce je već bilo visoko. Sede nazad u fotelju i prvi put nakon pet godina, koliko je prošlo od Marinog odlaska, tiho zaplaka.