Srbin

Rođen sam na raskrsnici pre mnogo vekova.
U smrt, u plač, u radost i strah vodio me pisak trube.
Mnogi su putevi iz te tačke kretali,
to vidim sada, kad iza mene su vekovi.

Ja ne mogu da umrem, takođe nisam večan,
živim u vetru, listu, živim u pesmi i psovki.
Spavam na njivi, u bačvi rakije, šljiviku, kukuruzu.
Svakim krstom po malo umrem, svakim krštenjem se opet rodim.

Poraz slavim kao pobedu, jer ja umirem slavno,
u celom svetu humki imam, svedoče neko herojstvo davno.

Moje su oči usijanim gvožđem kopali,
a ruke i noge zarđalom kamom odsecali.

Gonili na sve strane sveta, k'o oluja zrno peska,
ali duša i svest prkosno stoje. Znam gde me majka čeka.

Ja ne mogu da umrem, takođe nisam večan,
jer živim dok negde moje srce kuca i nekog triput ljubi,
dok sa mojih usana teče pesma o stradanju strašnom,
a iz pepela te smrti ja se rađam sa snagom još jačom.

Ja ne mogu da umrem, takođe nisam večan.