Balada o besmislu

U mom srcu tmuša,
dok sam daleko gledam.
Da l' mi neko uzdah sluša,
ili da se vremenu predam?

Ne verujem ni sam
u svoje pisanje i stihove,
uvek mi je dalek bio san,
živeo sam njihove mitove.

Moji putevi su pusti,
tek po neki, k'o ja, prođe,
jedva pozdrav izusti
pa nastavi, da svom cilju dođe.

Ne bojim se smrti,
mene strah je samoće,
tamo čekaju cvetni vrti,
a ovde me tuga glođe.

Dušu krijem od pogleda
i pred ljudima uvek glumim.
Čini mi se: sam biću doveka
i da jutrima se uzalud budim.

Oko mene nasmejani i srećni,
svoje dane gaze nesvesni.
I njih će jednom život peći
kad se probude iz svoje besvesti.

Samom, u zaranke, naviru mi misli,
gde je prošlost, gde je vreme krije,
zašto starimo a uvek smo isti,
zašto jedan pogled isti više nikad nije?

U besmislu tragam za smislom.
Na presahlom izvoru umivam lice.
Molim se Vremenu da me blagoslovi vidom,
da ne gazim vazda iste ulice.

Reći će: On je namćor,
tako živi jer je loš!
Neće mi trebati nikakav napor
jer više ne osećam bol.

Vaše ljušture se krune,
postaju lake kao dah.
Senke vam više nisu crne,
pepeo pepelu, a prahu prah.