Povorka

Povorka ljudi se, nogu pred nogu, uspinjala betonskom stazom, prateći kovčeg, koji  je na svom kamionetu vozio čovek sivog lica i žutih brkova od duvana. Povorka je odavala poštu preminulom. Dan je iznedrio sve nijanse tamnih boja, a lica sve oblike tuge. Šaputanje. Tihi plač. Bat koraka. Duboki uzdah. Na začelju kolone, povorka opuštenije korača. Reči su glasnije, dimi se i nekoliko cigareta. Nekoliko metara iza poslednjeg u povorci, teškim koracima, pogrbljenih leđa, sa užetom na ramenima i lopatama u rukama koračaju dva muškarca. Čizme su im blatnjave, a plave jakne isflekane i izbledele od čestog pranja. Jedan od njih nateže tekućinu iz polu-litarske flaše smeštene u unutrašnjem džepu i grubom, stvrdnule kože i skoravelog blata, rukom obrisa usta. Niko, niti jednim pokretom, niti jednom rečju ne stavi do znanja drugima da su stigli do grobnog mesta. Ćuteći formiraše krug sa rakom, kovčegom i popom u sredini. Otpoče opelo. Monotonim pevanjem pop učini dan još težim i stisnutijim. Dugi jecaj raseče dan, pop kratko uzdahnu i nastavi s opelom, a trojica muškaraca se učtivo iskašljaše. Četvrti pročisti grlo. Nakon određenog vremena, pop završi. Pokretom ruke dozva grobare u plavim, izbledelim jaknama. Onaj sa sakrivenom flašom se saplete o venac i nekako zadrža o lopatu koju je zabo u zemlju. Pop ga prostrelli kratkim pogledom. Provukoše užad pod kovčeg, na ''jedan, dva, tri'' ga podigoše i prinesoše raki. Počeše da spuštaju. Jauci, jedan za drugim, se prolomiše grobljem. Vetar pojuri lišće koje poče bezglavo da beži sudarajući se. Kovčeg je spušten. Grobari skupiše užad i odmakoše se do gomile zemlje uzimajući lopate. Muškarac i žena, koji behu prvi u povorci, priđoše raki sa grumenjem zemlje u rukama. Baciše zemlju. Ledeni, potmuli, jezivi zvuk prostruji kroz okupljenu grupu ožalošćenih i svi, kao po komandi, počeše da prilaze i bacaju po malo zemlje na kovčeg. Neki uplakani, neki ozbiljni, a neki čisto formalnog izraza lica. Kada to bi gotovo, grobari počeše da zatrpavaju raku, a ljudi polako počeše da odlaze. Svako na svoju stranu, bez reda kojim su došli. Zakopaše raku. Grobari odložiše lopate. Onaj otpi još malo tekućine, a ovaj drugi uze krst i zabode ga u zemlju. U tišini se prekrstiše, pokupiše užad i lopate i odoše. Zavlada potpuna i teška tišina.

Poče da pada mrak. Tišina, sveža humka na uzbrdici. Krst, bez godine rođenja i godine smrti, bez imena i prezimena.